San do Sna

Kad te miš izda

2011-10-23T23:45:00.019+02:00

Kao i obično, na mojim putovanjima vreme me ne služi baš najbolje. Sreća pa ne pada kiša, ali ne mogu a da ne razmišljam o tome koliko bi tvrđava lepše izgledala kada bi je sunce obasjalo. Naša grupa je odavno otišla ispred nas, a Žile i ja smo se zapričali i našli odjednom u gužvi gde raznorazni turisti svojim aparatima beleže svaki svoj korak. Skrenula mi je pažnju jedna tezga sa nakitom koja je stajala sa strane, ali nema šanse da ću u ovoj gužvi da stanem da nešto pogledam.
"Maxe brate moj, mislim da smo se i zvanično izgubili." - rekao je Žile.

"Vidim, no nema veze. Ako ih ne nađemo sad, naći ćemo se u hotelu."

Kako sam spomenuo hotel, tako se pojavila grupa turista koja je odsela u istom hotelu u kom smo mi smešteni. Verovatno se pitate zbog čega je ovo bitno. Pa u toj grupici su bile dve devojke koje su se stalno motale oko nas, i nisu propustile priliku da nam sada opet priđu.

"Hej ćao, jel znaš možda hoće li Žile biti slobodan večeras? Bilo bi kul da se svi malo zezamo po hotelu." - rekla mi je. Pritom Žile stoji odmah pored mene i čuje sve isto što i ja. Da stvari budu još uvrnutije druga devojka je to isto pitala njega za mene.

"Max, jel one to nas izokola muvaju?"

"Ne znam kako se zove ovo brate, zaista ne znam."

Na velikom tornju iznad tvrđave ugledao sam sat. Nisam bio ni svestan koliko je vremena prošlo. Shvatio sam da užasno kasnim, i da moram da krenem - ODMAH! Pogledao sam Žileta, objasnio sam mu situaciju, a on mi je samo u znaku odobravanja klimnuo glavom i ja sam otrčao. Kola su mi bila parkirana tu odmah iza ugla, i srećom nije bilo gužve po gradu. Zapravo, toliko nije bilo gužve da sam imao utisak da u gradu nema nikoga osim mene. No na semaforu u kola mi je uleteo drugar koji je trebao da mi kaže gde tačno idemo. "Gde si druže?","Ma pusti Max sada ta pitanja, nagazi na gas nemaš vremena."

Počela je kiša u međuvremenu da pada, ali problem je nastao kada smo došli do jednog dela gde kola ne mogu proći. Dalje se izlazi na kej pa na marinu, i nije lako proci tuda ni peske a kamoli kolima.

Izašli smo iz kola, i videli pored nas parkirano biciklo koje je naravno bilo vezano. Nisam morao ni da pogledam drugara, on je već izvadio neophodan alat da se "osposobi" biciklo za voznju. Sedam na bajs i počinjem da vozim najbrže što mogu. Bio me je strah jer sam vozio izuzetno blizu ivice, od silne zurbe nisam imao vremena da budem oprezan, a uz to voda me je mračnim pogledom prizivala sebi. Iznenadio sam se kad sam video da je taj moj ortak trčao odmah uz mene dok sam ja jurcao. U tom trenutku mi nije bilo jasno da li on poseduje nadljudsku brzinu ili ja vozim kao p..... Recimo da ima malo i jednog i drugog. Pogled sa moje desne strane je bio fantastičan, jer je sunce negde u daljini pokušavalo da se probije kroz gusto sivilo na nebu, i kao rezultat toga dobiju se neke nijanse sive i ljubičaste kakve sigurno nikada niste videli, niti ćete ikada videti (ali sam siguran da žene znaju tačan naziv te boje). Zagledan u tu lepotu, nisam video dok sam vozio po molu jedan izbačeni betonski deo. Udario sam svom snagom u njega i bio siguran da ću završiti u vodi. Ipak, pao sam na ivicu, i ortak mi je pomogao da se što pre podignem.

"Sad moraš u gumeni čamac dole. I nemoj da ti pada na pamet da sad odustaneš".

Pogledao sam dole, a do čamca je bilo sigurno 15 metara. Pogledao sam ga u čudu i pitao kako je on zamislio da se ja spusti

m dole. Kad mi je rekao da skočim, nisam bio nešto naročito oduševljen.

"SI TI BRE NORMALAN?!!!! PA IZGINUĆU DEBILU!!!"

"Evo sad ćemo da testiramo da vidiš da će sve da bude ok."

Onda je uzeo jedan leš koji je tako tu blejao pored, podigao ga sa lakoćom i bacio dole. Mislim da ne treba opisati moje lice kad sam video da se leš raspao na tri dela u trenutku kad je udario u čamac, a da pritom ni jedan od ta tri dela nije ostao u čamcu. Šanse da ovo uspe, bile su ravne nuli.

"Mislim da ću ja dole onim merdevinama" - rekoh samouvereno i hrabro.

On je ostao gore jer dalje nije mogao ništa da učini za mene, mada sad kad malo bolje razmislim uopšte ne kapiram njegovu poentu u dosadašnjem toku priče, ali nema veze.

Na pola puta dok sam se spuštao merdevinama, sreo sam drugaricu Mimu koja je stajala na maloj platformi i slušala muziku. Oduševila se kad me je videla.

"Hej Max, pa gde si ti? Šta radiš?"

"Ne mogu sada Mimi, u totalnom sam haosu, kuckamo se na fejsu."

Nisam bio previše srećan što sam drugaricu, koju nisam sto godina video, otkacio na ovaj nacin, ali ŠTA ĆE ONA KOJI ĐAVO NA TOJ PLATFORMI U SRED NIČEGA, I TO KAD SAM JA U FRCI! Elem, posle jedno deset minuta, napokon sam sišao, a dole nije bilo ni traga od čamca već ogromna kamenita plaža gde se gomila ljudi zabavljala. Među tim ljudima bili su moji drugari Boris, Andric i Katana, i prilično su se iznenadili kad su me videli."Ej kako si našao ovu plažu? - pitaše me, ali kad sam se okrenuo da pogledam merdevine, njih nije bilo. Nisam hteo da ispadnem lud, pa sam odustao od ideje da im objasnim. Pokušao sam da im objasnim da sam u žurbi i da cemo pričati drugi put, ali oni su tražili od mene da ih slikam na nekim stenama koje se nalaze u sred duboke vode.

"Ajde ti imaš onaj tvoj fensi aparat, pa nas ufotkaj jednom. Imaš toliko vremena, molim te." - rekao je Boris.

Nije mi bilo drago jer sam već previse kasnio, ali ajde. Ipak, da bi ih slikao kako treba morao sam i ja da se popnem na jedan veliki kamen koji je bio naspram mesta gde su oni želeli da obeleže svoj trenutak. Popeo sam se gore, oni su se namestili, a Katana je u pokušaju da se popne, okliznuo se i pao u vodu. Svi smo se siti ismejali, a na slici su svi bili veseli osim Katane koji je psovao zbog činjenice da

mu je odeca bila natopljena.

"Momci moram da palim sad, čujemo se." - rekao sam i otrčao iza jednog visokog brda koje bilo odmah uz plažu. Tamo je bila jedna kućica oko koje se okupilo mnogo ljudi i oko koje je bila postavljena policijska traka. Prošao sam kroz masu i ušao u kuću.

"Dame i gospodo, ovo je detektiv Max i on če staviti tačku na ovaj slucaj." - rekao je jedan dubok i ozbiljan glas.

"Ja se izvinjavam što kasnim. Gužva u prevozu."

Napokon je uhvaćen čovek kojeg policija već duže vreme juri, ali njima nije bilo jasno kako je on uradio to što je uradio. Sigurno ne bi još dugo vremena bio uhvaćen, ali njegovi miševi su ga izdali."Pa gospodin je kao i svaki put tražio neki stražnji ulaz kroz koji bi mogao da prođe, i taj ulaz je najčešće mali prozorčić u podrumu. Ja ne mogu da vam to demonstriram pa ce moj kolega Tihi to da uradi." Tihi se zaleteo i poput gliste provukao kroz prozor i upao u kuću. "Hvala kolega. Zatim je hteo da prođe kroz ventilacione otvore, ali vrlo retko ćete naći te otvore da su dovoljno široki za čoveka da prođe. Naravno pričamo o uslovima u ovako malim kućama, poslovne zgrade su potpuno druga priča. Kao svoje saučesnike koristio je trenirane miševe koji bi uz tehnološke dodatke prolazili kroz otvore i obavljali sav prljav posao. Taj sistem ga je dobro služio neko vreme, ali kada isplata sira nije došla u dogovorenom terminu, stigli su i problemi. Miševi su počeli da sabotiraju planove, i posle ovog slucaja otvorili su dušu i sve priznali. To je u kratkim crtama, ostatak ćete pročitati u nedeljnom izveštaju." Uz aplauz napuštam prostoriju.

Jutro.

Pad

2009-07-15T23:30:00.008+02:00

Mirno popodne. Bilo je toliko mirno da mi se nije slušala ni muzika, ni izlazilo negde. Samo sam hteo da poput atmosfere budem miran. Uzeo sam da čitam knjigu iako to nikad nisam nešto naročito voleo. Znam, sramota me je uopšte priznati tako nešto, ali kažu da nikad nije kasno da se zavoli, pa ko zna. Bila je ovo idealna prilika da se napravi atmosfera kao iz američkih filmova pa sam upalio kamin, skuvao čaj i seo u svoju omiljenu fotelju da čitam. Bila je tolika tišina da sam u jednom trenutku prestao da čitam i samo slušao vatru kako tinja. Nikada ranije taj zvuk nije bio toliko jasan, kao da sam ga pustio sa muzičke linije. Povremeno se čuo Filipov dečački smeh i Suzanino opominjanje, ali mi nije smetalo. Naprotiv. Njihovi glasovi su mi se savršeno uklopili u koncepciju koju sam u svojoj glavi stvorio.

Prepustio sam se momentu i to je potrajalo sigurno neko vreme. Primetio sam da se Suzana i Filip već neko vreme nisu čuli. Ustao sam i prošetao do hodnika u nameri da oslušnem dešavanja po kući, ali je bila toliko velika da je prosto osluškivanje bilo nemoguće. U jednom trenutku čuo se vrisak, „MARKOOO!!!“. Vrisak je došao sa tavana i već na polovini njegovog odjeka ja sam bio na pola puta. Suzana je uplakana stajala pored merdevina koje vode na naš izuzetno strmi ugaoni krov.

- Šta se desilo?

- Filip je izašao na krov i ne može da vrati. Jao Marko, pašćeee – rekla je jecajući i nastavila da plače.

- PA KO JE PONOVO SPUSTIO MERDEVINE?!! JESAM LI STO PUTA REKAO DA SE NE SPUŠTAJU?!!

Ova reakcija baš nije puno pomogla pošto se Suzana samo još više uznemirila, a dete je i dalje u opasnosti. Nisam imao vremena da je tešim, već sam potrčao uz merdevine da vidim gde je mali. Provirio sam glavu i video Filipa kako se čvrsto drži za odžak i plače sav uplašen.

- Ne brini ništa Fićo. Samo se čvrsto drži i tu sam za minut.

Bilo je lakše reći nego uraditi. Jednom sam video čoveka koji nam je popravljao antenu kako se penje po krovu i pomislio kako mi je drago što nisam na njegovom mestu. Toliko o tome.

- Pruži mi ruku – viknuo sam.

Ali bio je predaleko. Morao sam da idem po ivici da bi došao do njega i da ne pokazujem strah jer će nas to obojicu sahraniti. Išao sam korak po korak a da sve ne bude toliko „lako“ potrudilo se sunce koje je bacalo svetlo pravo u moje oči. Kad sam napokon mogao da ga dohvatim, stavio sam ga da ide ispred mene a Suzana ga je čekala kod otvora. Posle desetak sekundi on je bio bezbedan u njenom zagrljaju i ja sam napokon odahnuo. Ipak na korak od ulaza u kuću noga mi je proklizala i poslednjom snagom uhvatio sam se za ivicu krova.

- UPOMOOOOOOOĆ!!! – vikao sam dok su mi noge visile ka sigurnoj smrti.

Suzana je vrištala u panici i tad sam shvatio da mi niko u ovom trenutku ne može pomoći i da moram sam da se izvučem. Prvo sam se smirio, a zatim i video kako iznad prozora na spratu ispod stoji klima uređaj na koji bi mogao da stanem i popnem se. Lagano sam se rukama kretao po ivici i za koji trenutak stigao sam do željenog cilja. Kad sam se vratio u kuću Suzana mi je krenula u zagrljaj. Odbio sam. Poljubio sam malog Filipa u glavu i sišao dole. Bez reči.

Bio sam potpuno izgubljen zbog svega što se desilo ali je moju vrelu glavu ohladio tuš i posle toga sam mogao donekle da funkcionišem normalno. Vratio sam se u svoju fotelju ali mi se nije sedelo više. Moj mir je bio narušen ali srećom bez smrtnog slučaja. Filip je oduvek bio nestašan ali je nekako uvek znao gde se nalazi granica van granice.

Sedeo sam nepomično na trosedu i samo razmišljao pošto sam i dalje bio malo pod utiskom. Čuo sam kako Suzana viče na Filipa i iako sam obično ravnodušan na te stvari, ovaj put mi je smetalo. Ustao sam i krenuo ka njima, ali posle par koraka sam zastao. Zašto bi samo dolivao ulje na vatru, možda se čak i ozbiljno posvađao sa njom a Filip ne mora da opet to gleda i sluša. Vratio sam se na trosed i legao da spavam.

Duboki san prekinuo je novi vrisak. Nadao sam se da sanjam, ali kad je Suzana strčala niz stepenice po mene rekla mi je da se Filip naljutio na nju i ponovo popeo na krov i da je sa njim gore Srđan, ali on ne odgovara na povike i misli da mu se nije nešto desilo. „Nemoguće da mi se ovo dešava“ – pomislih i otrčah ponovo ka krovu. Izleteo sam ponovo kroz otvor i naišao na veliki talas hladnoće, pošto je napolju bila snežna oluja. Filip se ponovo držao za odžak, dok je Srđan u nameri da ga spasi promrzao i zaledio se. Svakog časa je vetar mogao da ga oduva sa krova i nisam smeo da gubim vreme, pa sam pozvao Suzanu u pomoć. Izašli smo zajedno na strm i klizav krov i uhvatili smo prvo dete, a zatim i Srđana i krenuli da ih vodimo nazad. Pogledali smo se na jedan trenutak i osmehnuli se jedno drugom. Filip je prvi ušao kroz otvor a Srđan pošto je mnogo težak, morao sam da uđem prvi kako bi ga pridržao pri spuštanju niz merdevine.

- AJDE SAD!! – rekao sam.

- EVO PRIHVATI GA!!

Njegove noge su već se spustile kroz otvor i počeo sam da ga spuštam polako. Koji trenutak nakon toga čuo se kratak vrisak i Filip je počeo da plače.

- - SUZAAANNAAAA!!!

Izašao sam do ivice i samo pogledao njeno slomljeno, beživotno telo. Filipov plač je bio svuda oko mene.

Jutro.