Jedan pogled, jedan momenat.

              Bila je ovo jako čudna godina. Mogao bih reći, loša, ali ne bih lagao ni kada bi rekao da je dobra. Mislim da je  "čudna" ipak prava reč.  Od januara do decembra, događaji se smenjuju jedan za drugim, pa si čas super, čas zabrinut, čas menjaš emocije kao kanale na televizoru,  i onda dok trepneš prolete dani, i dođe na red još jedna najluđa noć gde se zakopava godina za nama i, uz dosta pića, proslavlja početak nove.

Kako su svi planovi koje sam imao propali, već sam se pomirio sa idejom da ću novogodišnje veče provesti sa bližom porodicom, uz televiziju i rano leganje u krevet. Kada malo bolje razmislim, nije to tako loše. Malo penzionerski, ali nije loše.

31. 12. oko  19h, zazvonio mi je telefon.

"Gde si brate?" - čuo se duboki glas sa druge strane.

"O Endrju, torima, kakav si? Spreman za večeras?"

"E znaš šta, ne mogu brate da se mlatim tamo sa nekom gomilom ljudi koje ne znam, u nadi da će nešto biti sa onom malom. Baš sam nešto razmišljao, i odlučio da ne mogu. Stvarno ne mogu. "

"Aha, pa dobro. Sreća pa nisi to prelomio jedno dva, tri sata kasnije. I šta sada?"

"Pa pazi, što se mene tiče, postoje dve opcije. Jedna je da se nažderem k'o svinja kod kuće, zabodem da gledam filmove, i naspavam kao car."

"Dakle nešto slično kao i ja. Okej, a koja je druga?"

"Imam neku ludu ideju da idemo da banjavamo na žurke po gradu. Skupi se nas nekoliko, znam da je i Žile izvisio, možemo da iscimamo njega i još nekoga, pa da napravimo leteću akciju."

Poslednju rečenicu Andrić je izgovorio sa tonom koji se dosta razlikovao od onog kojim se javio na telefon. Osetilo se da je imao silnu želju da uradi nešto drugačije ove godine. I znate šta? I ja sam.

"Ispred tvoje kuće sam za sat vremena." - rekoh.

U duhu Gospodara Prstenova, počela je da se skuplja družina. Našoj ideji da nešto zanimljivo radimo pridružio se Žile kao što smo očekivali, ali i Cox, Aca i Sloba koji, iako oženjen, očito nije izgubio taj spontani duh.  Krenuli smo sa minimalnim očekivanjima, jer po pravilu kada očekuješ totalno ludilo, vrlo lako stvari odu u pogrešnom pravcu.

Kako je bilo rano, seli smo da popijemo piće u jedan džez kafić koji je bio poluprazan, i zarad gazdi ovog lokala nadao sam se da će kasnije biti više ljudi. Dok smo pričali, Andrić je imao najkonkretnije ideje kretanja po gradu, koje sam se trudio da dopunim koliko god sam mogao.  Aca i Sloba su samo upijali informacije, dok je Žile bio u nekom svom univerzumu slušajući bend koji je zaista sjajno svirao, i provlačio kroz repertoar pesme Majlsa Dejvisa.

Za jedno  45 minuta smo sve smislili, i krenuli smo u pohod. A plan je bio sledeći: Uđemo, popijemo piće, izvidimo situaciju, iskačemo se kao idioti, kakva god da je muzika unutra, i idemo dalje. Ideja je biti na što više žurki, pa ako nam sve svidi sve ovo, možemo sledeće godine da obaramo rekord, što da ne? Nije lako, ali ajde da probamo.

                     U pola deset smo  uleteli prvi klub, unutra je bend svirao popularne strane hitove, a mi smo naručili piće. Svi smo stajali zajedno, smejali  se glupostima, i onda skakali ispred muzičara kojima nije bilo jasno čemu ta euforija a nema ni 10 sati. Dva minuta kasnije izleteli smo napolje i krenuli dalje.  Zadržavali smo se oko 15 minuta u svakom kafiću, a obišli smo mesta gde su bili narodnjaci, rejv, komercijalni hitovi, metal i rock, ali u svakom smo se ponašali isto. Uletali smo, skakali, zezali se, otišli dalje. Bilo je naravno mesta i gde nas nije obezbeđenje pustilo da uđemo, ali dobro, hvala bogu pa smo imali gde.

Za ponoć smo znali gde ćemo i to je jedino bilo precizno isplanirano, sve ostalo - gde nas put odnese.  I došli smo na to mesto, gde nikada ranije nisam bio, ali sam uvek slušao priče da je ogromno. Ušli smo unutra, i zastali bez daha na sekund kada smo videli da je sve u kamenu i na više nivoa i da izgleda neverovatno. Samo smo se pogledali, nasmejali i, od silnih do sada popijenih pića, malo pijani otišli u pravcu šanka. Pozvao sam šankera da mu tražim piće, i kako sam se izvio da bih mu skrenuo pažnju i mahnuo, tako mi se dužinom čitavog svetlećeg šanka, ukrstio pogled sa jednim parom očiju koje su me ošamutile više nego i jedno piće koje sam popio do tog trenutka.  Verovatno da nisam bio pijan sklonio bih pogled odmah, ali sam ostao hipnotisan i bilo je samo čudno što ni ona nije prekinula tu nit koju smo iznenadno napravili. Ne, to je uradio šanker koji me uhvatio za rame da me pita šta ću da pijem. U momentu izgubljen, zaboravio sam i šta sam hteo. Pogledao sam ponovo ka njoj, ali ona nije više stajala tamo. 

"Matori, jesi dobro?" - pitao je Andrić, verovatno zabrinut da me piće nije puklo više nego što treba. Uspeo sam da napravim ubedljiv osmeh i kažem: "Da, da. Sve kul." 

Svi smo stajali na okupu, spremali se da napadnemo plesni podijum gde će za nekih 10ak minuta da se i zvanično započne 2015. godina. Ali ja sam sada bio u drugom svetu, u drugoj misiji, hteo sam da je nađem, da je upoznam. No, bez obzira na to, bilo mi je glupo da napuštam drugare tako blizu ponoći, pa sam se nadao da će se ona odnekud pojaviti.

"Okej momci, prvo na eks..." - rekao je Žile

Svi su iskapili piće.

"...A sada, idemooooo" - i poveo nas je kroz masu.  Pošto je veliki čovek, ljudi su se samo odbijali od njega,  i nije bilo teško da prođemo i napravimo sebi prostor za skakanje, pa smo u ludom raspoloženju čekali ponoć. A samo što je sekund prošao da sam malo zaboravio, osetio sam nečije oči na sebi. Video sam NJU kako stoji u daljini i igra, a usput me gleda kroz ivicu oka. Kao da nije bilo dovoljno što je imala neverovatne oči, nego je još svojom idealnom figurom i senzualnim igranjem slala takvu energiju da nisam mogao da verujem da je neko već ne drži u rukama. Kako je bila velika gužva, a i velika buka, nije bilo poente da joj sada prilazim, pa sam čekao da prođe ponoć da se sklonim sa strane. Bilo mi je olakšanje što sam je video, makar sam znao da nisam toliko pukao sa mozgom.

                    Nekoliko minuta kasnije, Di Džej je uzeo mikrofon u ruke i započeo čuveno odbrojavanje "10, 9, 8, 7...". Skrenuo sam još jednom pogled u njenom pravcu, ali je ona ponovo nestala. To me je u trenutku zbunilo da sam propustio euforiju momenta "Srećna Nova Godina!!!!".  Okrenuo sam se ka drugarima, čestitali smo jedni drugima, skakali što je dovelo do toga da sam krajnje neoprezno gurnuo nekoga leđima. Odmah sam se okrenuo da se izvinim, i lice mi je iz zabrinutog ponovo imalo izgled hipnoze jer je sada stajala ispred mene. Savršena koža, kratka crvenkasta kosa, i naravno te velike zelene oči koje mogu da osvoje svakog muškarca na svetu, sada su bile tu ispred mene. Oko nas su ljudi slavili, grlili se a ja sam samo nepomično stajao sa njom oči u oči. To je u tom trenutku prosto bio idealan uvod u poljubac koji je, učinilo se, usporio ceo svet oko mene. Za ljude sa strane koji su nas primetili, taj poljubac je izgledao kao potpuno normalna stvar kada se slavi ovako nešto, ali to je bio sve samo ne normalan poljubac. Strast, emocija, momenat, konekcija, sve utkano u jedan dodir. Odvojila se sporo od mojih usana, otvorila oči, i onda me zagrlila. Plesali smo lagano kao da traje neka balada, iako je u pozadini išla neka pesma koja uopšte nije bila prikladna za tako nešto. Posle par minuta ona se odvojila, nasmejala toplo, ostavila još jedan kratak poljubac na mojim usnama i onda se okrenula i otišla.  Ostao sam ukopan u mestu, i iako bi neko pomislio da je prirodna reakcija skočiti, krenuti za njom, pitati je makar za ime... Ne. Ja sam samo stajao, očaran momentom, očaran njom.

Najluđe od svega je da je niko iz moje ekipe nije primetio. Imao sam osećaj kao da smo barem pola sata tu stajali pored njih, a ni Andrić, ni Žile, ni Cox, ni Sloba, ni Aca nas nisu videli. Samo u jednom trenutku me je Andrić uhvatio za ruku i rekao "Okej, tebi nije dobro, idemo do wc-a da dođeš malo sebi."

Iako mi nije bilo loše u tom smislu u kom je Andrić mislio, prijalo mi je da se sklonim od buke i gužve, zaista sam došao sebi.

"Hvala brate." - rekoh mu.

"Ma ništa, baš si prebledeo na momenat. De umij se malo. Hoćeš da pališ gajbi?"

"Ne, ne. Sve je okej, idemo dalje."

Nisam mogao da mu sada u sred ovog haosa prepričavam sve šta se desilo. Imam puno toga da kažem i momenat kada smo svi pod gasom pića, nije bio pravi. Da ne pričam da mi je i dalje nisam mogao da verujem da je niko nije video. Ekipa nas je čekala sa jaknama na izlazu, iako mi prvi put ove večeri nije bilo drago što idemo dalje.  Dok smo izlazili prelazio sam očima kroz čitav klub, nje nije bilo nigde.

                 Oko 20 do 1 nastavili smo sa planom obilazaka, i mislim da smo na kraju došli do broja 13. Ej 13! Pa ko je bio na toliko žurki za jedno veče? Pre nas, niko. Ali posle onog kluba u kom smo ponoć dočekali, meni se sve promenilo. Nisam bio smoren, daleko od toga, ali sam silno želeo da se vratim tamo. Imao sam osećaj da se desio momenat u kom sam trebao da istupim i nešto uradim, ali nisam. Uz sve to, kako vreme odmiče, imao sam osećaj kao da sam sve dalje i dalje od nečega. Već se osetio znak umora kod nas, ali sam bio previše nervozan, i oko tri ujutru sam prelomio.

"Momci, moram da idem."

"Gde ćeš bre?!" - rekao je Sloba.

"Moram ići, sve ću da vam pričam sutra."  - i odjurio sam.

Vikali su za mnom, ali nisam ih ništa čuo. Samo sam počeo da trčim i nisam nameravao da stanem dok ne stignem tamo. Klub gde smo bili nije bio predaleko, ali ni previše blizu pa mi je trebalo dobrih 20ak minuta. Kada sam napokon stigao, dočekao me je prizor koji bio izvestan, ali sam odbijao da to prihvatim dok ne vidim svojim očima. Unutra nije više bilo nikoga. Te zidine koje su me ostavile bez daha kada sam prvi put ušao, sada su me učinile praznim koliko su i one same bile. Ljudi koji su radili tamo su čistili ostatke žurke, a ja sam polako gazio preko polomljenih časa, lepljivog poda, i u glavi vraćao film na nešto što se desilo pre samo 3 i po sata. Ne znam kako joj glas zvuči, ne znam joj ime, znam samo način na koji me je gledala, kako diše dok se ljubi i njen miris koji sam i dalje mogao da osetim na sebi.

              Još jednom sam se osvrnuo, i priznao poraz za koji sam bio sam kriv. Laganim koracima, peo sam se uz stepenice i izašao napolje.

Jutro

Kad te miš izda

Kao i obično, na mojim putovanjima vreme me ne služi baš najbolje. Sreća pa ne pada kiša, ali ne mogu a da ne razmišljam o tome koliko bi tvrđava lepše izgledala kada bi je sunce obasjalo. Naša grupa je odavno otišla ispred nas, a Žile i ja smo se zapričali i našli odjednom u gužvi gde raznorazni turisti svojim aparatima beleže svaki svoj korak. Skrenula mi je pažnju jedna tezga sa nakitom koja je stajala sa strane, ali nema šanse da ću u ovoj gužvi da stanem da nešto pogledam.
"Maxe brate moj, mislim da smo se i zvanično izgubili." - rekao je Žile.

"Vidim, no nema veze. Ako ih ne nađemo sad, naći ćemo se u hotelu."

Kako sam spomenuo hotel, tako se pojavila grupa turista koja je odsela u istom hotelu u kom smo mi smešteni. Verovatno se pitate zbog čega je ovo bitno. Pa u toj grupici su bile dve devojke koje su se stalno motale oko nas, i nisu propustile priliku da nam sada opet priđu.

"Hej ćao, jel znaš možda hoće li Žile biti slobodan večeras? Bilo bi kul da se svi malo zezamo po hotelu." - rekla mi je. Pritom Žile stoji odmah pored mene i čuje sve isto što i ja. Da stvari budu još uvrnutije druga devojka je to isto pitala njega za mene.

"Max, jel one to nas izokola muvaju?"

"Ne znam kako se zove ovo brate, zaista ne znam."

Na velikom tornju iznad tvrđave ugledao sam sat. Nisam bio ni svestan koliko je vremena prošlo. Shvatio sam da užasno kasnim, i da moram da krenem - ODMAH! Pogledao sam Žileta, objasnio sam mu situaciju, a on mi je samo u znaku odobravanja klimnuo glavom i ja sam otrčao. Kola su mi bila parkirana tu odmah iza ugla, i srećom nije bilo gužve po gradu. Zapravo, toliko nije bilo gužve da sam imao utisak da u gradu nema nikoga osim mene. No na semaforu u kola mi je uleteo drugar koji je trebao da mi kaže gde tačno idemo. "Gde si druže?","Ma pusti Max sada ta pitanja, nagazi na gas nemaš vremena."

Počela je kiša u međuvremenu da pada, ali problem je nastao kada smo došli do jednog dela gde kola ne mogu proći. Dalje se izlazi na kej pa na marinu, i nije lako proci tuda ni peske a kamoli kolima.

Izašli smo iz kola, i videli pored nas parkirano biciklo koje je naravno bilo vezano. Nisam morao ni da pogledam drugara, on je već izvadio neophodan alat da se "osposobi" biciklo za voznju. Sedam na bajs i počinjem da vozim najbrže što mogu. Bio me je strah jer sam vozio izuzetno blizu ivice, od silne zurbe nisam imao vremena da budem oprezan, a uz to voda me je mračnim pogledom prizivala sebi. Iznenadio sam se kad sam video da je taj moj ortak trčao odmah uz mene dok sam ja jurcao. U tom trenutku mi nije bilo jasno da li on poseduje nadljudsku brzinu ili ja vozim kao p..... Recimo da ima malo i jednog i drugog. Pogled sa moje desne strane je bio fantastičan, jer je sunce negde u daljini pokušavalo da se probije kroz gusto sivilo na nebu, i kao rezultat toga dobiju se neke nijanse sive i ljubičaste kakve sigurno nikada niste videli, niti ćete ikada videti (ali sam siguran da žene znaju tačan naziv te boje). Zagledan u tu lepotu, nisam video dok sam vozio po molu jedan izbačeni betonski deo. Udario sam svom snagom u njega i bio siguran da ću završiti u vodi. Ipak, pao sam na ivicu, i ortak mi je pomogao da se što pre podignem.

"Sad moraš u gumeni čamac dole. I nemoj da ti pada na pamet da sad odustaneš".

Pogledao sam dole, a do čamca je bilo sigurno 15 metara. Pogledao sam ga u čudu i pitao kako je on zamislio da se ja spusti

m dole. Kad mi je rekao da skočim, nisam bio nešto naročito oduševljen.

"SI TI BRE NORMALAN?!!!! PA IZGINUĆU DEBILU!!!"

"Evo sad ćemo da testiramo da vidiš da će sve da bude ok."

Onda je uzeo jedan leš koji je tako tu blejao pored, podigao ga sa lakoćom i bacio dole. Mislim da ne treba opisati moje lice kad sam video da se leš raspao na tri dela u trenutku kad je udario u čamac, a da pritom ni jedan od ta tri dela nije ostao u čamcu. Šanse da ovo uspe, bile su ravne nuli.

"Mislim da ću ja dole onim merdevinama" - rekoh samouvereno i hrabro.

On je ostao gore jer dalje nije mogao ništa da učini za mene, mada sad kad malo bolje razmislim uopšte ne kapiram njegovu poentu u dosadašnjem toku priče, ali nema veze.

Na pola puta dok sam se spuštao merdevinama, sreo sam drugaricu Mimu koja je stajala na maloj platformi i slušala muziku. Oduševila se kad me je videla.

"Hej Max, pa gde si ti? Šta radiš?"

"Ne mogu sada Mimi, u totalnom sam haosu, kuckamo se na fejsu."

Nisam bio previše srećan što sam drugaricu, koju nisam sto godina video, otkacio na ovaj nacin, ali ŠTA ĆE ONA KOJI ĐAVO NA TOJ PLATFORMI U SRED NIČEGA, I TO KAD SAM JA U FRCI! Elem, posle jedno deset minuta, napokon sam sišao, a dole nije bilo ni traga od čamca već ogromna kamenita plaža gde se gomila ljudi zabavljala. Među tim ljudima bili su moji drugari Boris, Andric i Katana, i prilično su se iznenadili kad su me videli."Ej kako si našao ovu plažu? - pitaše me, ali kad sam se okrenuo da pogledam merdevine, njih nije bilo. Nisam hteo da ispadnem lud, pa sam odustao od ideje da im objasnim. Pokušao sam da im objasnim da sam u žurbi i da cemo pričati drugi put, ali oni su tražili od mene da ih slikam na nekim stenama koje se nalaze u sred duboke vode.

"Ajde ti imaš onaj tvoj fensi aparat, pa nas ufotkaj jednom. Imaš toliko vremena, molim te." - rekao je Boris.

Nije mi bilo drago jer sam već previse kasnio, ali ajde. Ipak, da bi ih slikao kako treba morao sam i ja da se popnem na jedan veliki kamen koji je bio naspram mesta gde su oni želeli da obeleže svoj trenutak. Popeo sam se gore, oni su se namestili, a Katana je u pokušaju da se popne, okliznuo se i pao u vodu. Svi smo se siti ismejali, a na slici su svi bili veseli osim Katane koji je psovao zbog činjenice da

mu je odeca bila natopljena.

"Momci moram da palim sad, čujemo se." - rekao sam i otrčao iza jednog visokog brda koje bilo odmah uz plažu. Tamo je bila jedna kućica oko koje se okupilo mnogo ljudi i oko koje je bila postavljena policijska traka. Prošao sam kroz masu i ušao u kuću.

"Dame i gospodo, ovo je detektiv Max i on če staviti tačku na ovaj slucaj." - rekao je jedan dubok i ozbiljan glas.

"Ja se izvinjavam što kasnim. Gužva u prevozu."

Napokon je uhvaćen čovek kojeg policija već duže vreme juri, ali njima nije bilo jasno kako je on uradio to što je uradio. Sigurno ne bi još dugo vremena bio uhvaćen, ali njegovi miševi su ga izdali."Pa gospodin je kao i svaki put tražio neki stražnji ulaz kroz koji bi mogao da prođe, i taj ulaz je najčešće mali prozorčić u podrumu. Ja ne mogu da vam to demonstriram pa ce moj kolega Tihi to da uradi." Tihi se zaleteo i poput gliste provukao kroz prozor i upao u kuću. "Hvala kolega. Zatim je hteo da prođe kroz ventilacione otvore, ali vrlo retko ćete naći te otvore da su dovoljno široki za čoveka da prođe. Naravno pričamo o uslovima u ovako malim kućama, poslovne zgrade su potpuno druga priča. Kao svoje saučesnike koristio je trenirane miševe koji bi uz tehnološke dodatke prolazili kroz otvore i obavljali sav prljav posao. Taj sistem ga je dobro služio neko vreme, ali kada isplata sira nije došla u dogovorenom terminu, stigli su i problemi. Miševi su počeli da sabotiraju planove, i posle ovog slucaja otvorili su dušu i sve priznali. To je u kratkim crtama, ostatak ćete pročitati u nedeljnom izveštaju." Uz aplauz napuštam prostoriju.

Jutro.

Pad

Mirno popodne. Bilo je toliko mirno da mi se nije slušala ni muzika, ni izlazilo negde. Samo sam hteo da poput atmosfere budem miran. Uzeo sam da čitam knjigu iako to nikad nisam nešto naročito voleo. Znam, sramota me je uopšte priznati tako nešto, ali kažu da nikad nije kasno da se zavoli, pa ko zna. Bila je ovo idealna prilika da se napravi atmosfera kao iz američkih filmova pa sam upalio kamin, skuvao čaj i seo u svoju omiljenu fotelju da čitam. Bila je tolika tišina da sam u jednom trenutku prestao da čitam i samo slušao vatru kako tinja. Nikada ranije taj zvuk nije bio toliko jasan, kao da sam ga pustio sa muzičke linije. Povremeno se čuo Filipov dečački smeh i Suzanino opominjanje, ali mi nije smetalo. Naprotiv. Njihovi glasovi su mi se savršeno uklopili u koncepciju koju sam u svojoj glavi stvorio.

Prepustio sam se momentu i to je potrajalo sigurno neko vreme. Primetio sam da se Suzana i Filip već neko vreme nisu čuli. Ustao sam i prošetao do hodnika u nameri da oslušnem dešavanja po kući, ali je bila toliko velika da je prosto osluškivanje bilo nemoguće. U jednom trenutku čuo se vrisak, „MARKOOO!!!“. Vrisak je došao sa tavana i već na polovini njegovog odjeka ja sam bio na pola puta. Suzana je uplakana stajala pored merdevina koje vode na naš izuzetno strmi ugaoni krov.

- Šta se desilo?

- Filip je izašao na krov i ne može da vrati. Jao Marko, pašćeee – rekla je jecajući i nastavila da plače.

- PA KO JE PONOVO SPUSTIO MERDEVINE?!! JESAM LI STO PUTA REKAO DA SE NE SPUŠTAJU?!!

Ova reakcija baš nije puno pomogla pošto se Suzana samo još više uznemirila, a dete je i dalje u opasnosti. Nisam imao vremena da je tešim, već sam potrčao uz merdevine da vidim gde je mali. Provirio sam glavu i video Filipa kako se čvrsto drži za odžak i plače sav uplašen.

- Ne brini ništa Fićo. Samo se čvrsto drži i tu sam za minut.

Bilo je lakše reći nego uraditi. Jednom sam video čoveka koji nam je popravljao antenu kako se penje po krovu i pomislio kako mi je drago što nisam na njegovom mestu. Toliko o tome.

- Pruži mi ruku – viknuo sam.

Ali bio je predaleko. Morao sam da idem po ivici da bi došao do njega i da ne pokazujem strah jer će nas to obojicu sahraniti. Išao sam korak po korak a da sve ne bude toliko „lako“ potrudilo se sunce koje je bacalo svetlo pravo u moje oči. Kad sam napokon mogao da ga dohvatim, stavio sam ga da ide ispred mene a Suzana ga je čekala kod otvora. Posle desetak sekundi on je bio bezbedan u njenom zagrljaju i ja sam napokon odahnuo. Ipak na korak od ulaza u kuću noga mi je proklizala i poslednjom snagom uhvatio sam se za ivicu krova.

- UPOMOOOOOOOĆ!!! – vikao sam dok su mi noge visile ka sigurnoj smrti.

Suzana je vrištala u panici i tad sam shvatio da mi niko u ovom trenutku ne može pomoći i da moram sam da se izvučem. Prvo sam se smirio, a zatim i video kako iznad prozora na spratu ispod stoji klima uređaj na koji bi mogao da stanem i popnem se. Lagano sam se rukama kretao po ivici i za koji trenutak stigao sam do željenog cilja. Kad sam se vratio u kuću Suzana mi je krenula u zagrljaj. Odbio sam. Poljubio sam malog Filipa u glavu i sišao dole. Bez reči.

Bio sam potpuno izgubljen zbog svega što se desilo ali je moju vrelu glavu ohladio tuš i posle toga sam mogao donekle da funkcionišem normalno. Vratio sam se u svoju fotelju ali mi se nije sedelo više. Moj mir je bio narušen ali srećom bez smrtnog slučaja. Filip je oduvek bio nestašan ali je nekako uvek znao gde se nalazi granica van granice.

Sedeo sam nepomično na trosedu i samo razmišljao pošto sam i dalje bio malo pod utiskom. Čuo sam kako Suzana viče na Filipa i iako sam obično ravnodušan na te stvari, ovaj put mi je smetalo. Ustao sam i krenuo ka njima, ali posle par koraka sam zastao. Zašto bi samo dolivao ulje na vatru, možda se čak i ozbiljno posvađao sa njom a Filip ne mora da opet to gleda i sluša. Vratio sam se na trosed i legao da spavam.

Duboki san prekinuo je novi vrisak. Nadao sam se da sanjam, ali kad je Suzana strčala niz stepenice po mene rekla mi je da se Filip naljutio na nju i ponovo popeo na krov i da je sa njim gore Srđan, ali on ne odgovara na povike i misli da mu se nije nešto desilo. „Nemoguće da mi se ovo dešava“ – pomislih i otrčah ponovo ka krovu. Izleteo sam ponovo kroz otvor i naišao na veliki talas hladnoće, pošto je napolju bila snežna oluja. Filip se ponovo držao za odžak, dok je Srđan u nameri da ga spasi promrzao i zaledio se. Svakog časa je vetar mogao da ga oduva sa krova i nisam smeo da gubim vreme, pa sam pozvao Suzanu u pomoć. Izašli smo zajedno na strm i klizav krov i uhvatili smo prvo dete, a zatim i Srđana i krenuli da ih vodimo nazad. Pogledali smo se na jedan trenutak i osmehnuli se jedno drugom. Filip je prvi ušao kroz otvor a Srđan pošto je mnogo težak, morao sam da uđem prvi kako bi ga pridržao pri spuštanju niz merdevine.

- AJDE SAD!! – rekao sam.

- EVO PRIHVATI GA!!

Njegove noge su već se spustile kroz otvor i počeo sam da ga spuštam polako. Koji trenutak nakon toga čuo se kratak vrisak i Filip je počeo da plače.

- - SUZAAANNAAAA!!!

Izašao sam do ivice i samo pogledao njeno slomljeno, beživotno telo. Filipov plač je bio svuda oko mene.

Jutro.