"Maxe brate moj, mislim da smo se i zvanično izgubili." - rekao je Žile.
"Vidim, no nema veze. Ako ih ne nađemo sad, naći ćemo se u hotelu."
Kako sam spomenuo hotel, tako se pojavila grupa turista koja je odsela u istom hotelu u kom smo mi smešteni. Verovatno se pitate zbog čega je ovo bitno. Pa u toj grupici su bile dve devojke koje su se stalno motale oko nas, i nisu propustile priliku da nam sada opet priđu.
"Hej ćao, jel znaš možda hoće li Žile biti slobodan večeras? Bilo bi kul da se svi malo zezamo po hotelu." - rekla mi je. Pritom Žile stoji odmah pored mene i čuje sve isto što i ja. Da stvari budu još uvrnutije druga devojka je to isto pitala njega za mene.
"Max, jel one to nas izokola muvaju?"
"Ne znam kako se zove ovo brate, zaista ne znam."
Na velikom tornju iznad tvrđave ugledao sam sat. Nisam bio ni svestan koliko je vremena prošlo. Shvatio sam da užasno kasnim, i da moram da krenem - ODMAH! Pogledao sam Žileta, objasnio sam mu situaciju, a on mi je samo u znaku odobravanja klimnuo glavom i ja sam otrčao. Kola su mi bila parkirana tu odmah iza ugla, i srećom nije bilo gužve po gradu. Zapravo, toliko nije bilo gužve da sam imao utisak da u gradu nema nikoga osim mene. No na semaforu u kola mi je uleteo drugar koji je trebao da mi kaže gde tačno idemo. "Gde si druže?","Ma pusti Max sada ta pitanja, nagazi na gas nemaš vremena."
Počela je kiša u međuvremenu da pada, ali problem je nastao kada smo došli do jednog dela gde kola ne mogu proći. Dalje se izlazi na kej pa na marinu, i nije lako proci tuda ni peske a kamoli kolima.
Izašli smo iz kola, i videli pored nas parkirano biciklo koje je naravno bilo vezano. Nisam morao ni da pogledam drugara, on je već izvadio neophodan alat da se "osposobi" biciklo za voznju. Sedam na bajs i počinjem da vozim najbrže što mogu. Bio me je strah jer sam vozio izuzetno blizu ivice, od silne zurbe nisam imao vremena da budem oprezan, a uz to voda me je mračnim pogledom prizivala sebi. Iznenadio sam se kad sam video da je taj moj ortak trčao odmah uz mene dok sam ja jurcao. U tom trenutku mi nije bilo jasno da li on poseduje nadljudsku brzinu ili ja vozim kao p..... Recimo da ima malo i jednog i drugog. Pogled sa moje desne strane je bio fantastičan, jer je sunce negde u daljini pokušavalo da se probije kroz gusto sivilo na nebu, i kao rezultat toga dobiju se neke nijanse sive i ljubičaste kakve sigurno nikada niste videli, niti ćete ikada videti (ali sam siguran da žene znaju tačan naziv te boje). Zagledan u tu lepotu, nisam video dok sam vozio po molu jedan izbačeni betonski deo. Udario sam svom snagom u njega i bio siguran da ću završiti u vodi. Ipak, pao sam na ivicu, i ortak mi je pomogao da se što pre podignem."Sad moraš u gumeni čamac dole. I nemoj da ti pada na pamet da sad odustaneš".
Pogledao sam dole, a do čamca je bilo sigurno 15 metara. Pogledao sam ga u čudu i pitao kako je on zamislio da se ja spusti
m dole. Kad mi je rekao da skočim, nisam bio nešto naročito oduševljen.
"SI TI BRE NORMALAN?!!!! PA IZGINUĆU DEBILU!!!"
"Evo sad ćemo da testiramo da vidiš da će sve da bude ok."
Onda je uzeo jedan leš koji je tako tu blejao pored, podigao ga sa lakoćom i bacio dole. Mislim da ne treba opisati moje lice kad sam video da se leš raspao na tri dela u trenutku kad je udario u čamac, a da pritom ni jedan od ta tri dela nije ostao u čamcu. Šanse da ovo uspe, bile su ravne nuli.
"Mislim da ću ja dole onim merdevinama" - rekoh samouvereno i hrabro.
On je ostao gore jer dalje nije mogao ništa da učini za mene, mada sad kad malo bolje razmislim uopšte ne kapiram njegovu poentu u dosadašnjem toku priče, ali nema veze.
Na pola puta dok sam se spuštao merdevinama, sreo sam drugaricu Mimu koja je stajala na maloj platformi i slušala muziku. Oduševila se kad me je videla.
"Hej Max, pa gde si ti? Šta radiš?"
"Ne mogu sada Mimi, u totalnom sam haosu, kuckamo se na fejsu."
Nisam bio previše srećan što sam drugaricu, koju nisam sto godina video, otkacio na ovaj nacin, ali ŠTA ĆE ONA KOJI ĐAVO NA TOJ PLATFORMI U SRED NIČEGA, I TO KAD SAM JA U FRCI! Elem, posle jedno deset minuta, napokon sam sišao, a dole nije bilo ni traga od čamca već ogromna kamenita plaža gde se gomila ljudi zabavljala. Među tim ljudima bili su moji drugari Boris, Andric i Katana, i prilično su se iznenadili kad su me videli."Ej kako si našao ovu plažu? - pitaše me, ali kad sam se okrenuo da pogledam merdevine, njih nije bilo. Nisam hteo da ispadnem lud, pa sam odustao od ideje da im objasnim. Pokušao sam da im objasnim da sam u žurbi i da cemo pričati drugi put, ali oni su tražili od mene da ih slikam na nekim stenama koje se nalaze u sred duboke vode.
"Ajde ti imaš onaj tvoj fensi aparat, pa nas ufotkaj jednom. Imaš toliko vremena, molim te." - rekao je Boris.
Nije mi bilo drago jer sam već previse kasnio, ali ajde. Ipak, da bi ih slikao kako treba morao sam i ja da se popnem na jedan veliki kamen koji je bio naspram mesta gde su oni želeli da obeleže svoj trenutak. Popeo sam se gore, oni su se namestili, a Katana je u pokušaju da se popne, okliznuo se i pao u vodu. Svi smo se siti ismejali, a na slici su svi bili veseli osim Katane koji je psovao zbog činjenice da
mu je odeca bila natopljena.
"Momci moram da palim sad, čujemo se." - rekao sam i otrčao iza jednog visokog brda koje bilo odmah uz plažu. Tamo je bila jedna kućica oko koje se okupilo mnogo ljudi i oko koje je bila postavljena policijska traka. Prošao sam kroz masu i ušao u kuću.
"Dame i gospodo, ovo je detektiv Max i on če staviti tačku na ovaj slucaj." - rekao je jedan dubok i ozbiljan glas.
"Ja se izvinjavam što kasnim. Gužva u prevozu."
Napokon je uhvaćen čovek kojeg policija već duže vreme juri, ali njima nije bilo jasno kako je on uradio to što je uradio. Sigurno ne bi još dugo vremena bio uhvaćen, ali njegovi miševi su ga izdali."Pa gospodin je kao i svaki put tražio neki stražnji ulaz kroz koji bi mogao da prođe, i taj ulaz je najčešće mali prozorčić u podrumu. Ja ne mogu da vam to demonstriram pa ce moj kolega Tihi to da uradi." Tihi se zaleteo i poput gliste provukao kroz prozor i upao u kuću. "Hvala kolega. Zatim je hteo da prođe kroz ventilacione otvore, ali vrlo retko ćete naći te otvore da su dovoljno široki za čoveka da prođe. Naravno pričamo o uslovima u ovako malim kućama, poslovne zgrade su potpuno druga priča. Kao svoje saučesnike koristio je trenirane miševe koji bi uz tehnološke dodatke prolazili kroz otvore i obavljali sav prljav posao. Taj sistem ga je dobro služio neko vreme, ali kada isplata sira nije došla u dogovorenom terminu, stigli su i problemi. Miševi su počeli da sabotiraju planove, i posle ovog slucaja otvorili su dušu i sve priznali. To je u kratkim crtama, ostatak ćete pročitati u nedeljnom izveštaju." Uz aplauz napuštam prostoriju.
Jutro.
