Jedan pogled, jedan momenat.

              Bila je ovo jako čudna godina. Mogao bih reći, loša, ali ne bih lagao ni kada bi rekao da je dobra. Mislim da je  "čudna" ipak prava reč.  Od januara do decembra, događaji se smenjuju jedan za drugim, pa si čas super, čas zabrinut, čas menjaš emocije kao kanale na televizoru,  i onda dok trepneš prolete dani, i dođe na red još jedna najluđa noć gde se zakopava godina za nama i, uz dosta pića, proslavlja početak nove.

Kako su svi planovi koje sam imao propali, već sam se pomirio sa idejom da ću novogodišnje veče provesti sa bližom porodicom, uz televiziju i rano leganje u krevet. Kada malo bolje razmislim, nije to tako loše. Malo penzionerski, ali nije loše.

31. 12. oko  19h, zazvonio mi je telefon.

"Gde si brate?" - čuo se duboki glas sa druge strane.

"O Endrju, torima, kakav si? Spreman za večeras?"

"E znaš šta, ne mogu brate da se mlatim tamo sa nekom gomilom ljudi koje ne znam, u nadi da će nešto biti sa onom malom. Baš sam nešto razmišljao, i odlučio da ne mogu. Stvarno ne mogu. "

"Aha, pa dobro. Sreća pa nisi to prelomio jedno dva, tri sata kasnije. I šta sada?"

"Pa pazi, što se mene tiče, postoje dve opcije. Jedna je da se nažderem k'o svinja kod kuće, zabodem da gledam filmove, i naspavam kao car."

"Dakle nešto slično kao i ja. Okej, a koja je druga?"

"Imam neku ludu ideju da idemo da banjavamo na žurke po gradu. Skupi se nas nekoliko, znam da je i Žile izvisio, možemo da iscimamo njega i još nekoga, pa da napravimo leteću akciju."

Poslednju rečenicu Andrić je izgovorio sa tonom koji se dosta razlikovao od onog kojim se javio na telefon. Osetilo se da je imao silnu želju da uradi nešto drugačije ove godine. I znate šta? I ja sam.

"Ispred tvoje kuće sam za sat vremena." - rekoh.

U duhu Gospodara Prstenova, počela je da se skuplja družina. Našoj ideji da nešto zanimljivo radimo pridružio se Žile kao što smo očekivali, ali i Cox, Aca i Sloba koji, iako oženjen, očito nije izgubio taj spontani duh.  Krenuli smo sa minimalnim očekivanjima, jer po pravilu kada očekuješ totalno ludilo, vrlo lako stvari odu u pogrešnom pravcu.

Kako je bilo rano, seli smo da popijemo piće u jedan džez kafić koji je bio poluprazan, i zarad gazdi ovog lokala nadao sam se da će kasnije biti više ljudi. Dok smo pričali, Andrić je imao najkonkretnije ideje kretanja po gradu, koje sam se trudio da dopunim koliko god sam mogao.  Aca i Sloba su samo upijali informacije, dok je Žile bio u nekom svom univerzumu slušajući bend koji je zaista sjajno svirao, i provlačio kroz repertoar pesme Majlsa Dejvisa.

Za jedno  45 minuta smo sve smislili, i krenuli smo u pohod. A plan je bio sledeći: Uđemo, popijemo piće, izvidimo situaciju, iskačemo se kao idioti, kakva god da je muzika unutra, i idemo dalje. Ideja je biti na što više žurki, pa ako nam sve svidi sve ovo, možemo sledeće godine da obaramo rekord, što da ne? Nije lako, ali ajde da probamo.

                     U pola deset smo  uleteli prvi klub, unutra je bend svirao popularne strane hitove, a mi smo naručili piće. Svi smo stajali zajedno, smejali  se glupostima, i onda skakali ispred muzičara kojima nije bilo jasno čemu ta euforija a nema ni 10 sati. Dva minuta kasnije izleteli smo napolje i krenuli dalje.  Zadržavali smo se oko 15 minuta u svakom kafiću, a obišli smo mesta gde su bili narodnjaci, rejv, komercijalni hitovi, metal i rock, ali u svakom smo se ponašali isto. Uletali smo, skakali, zezali se, otišli dalje. Bilo je naravno mesta i gde nas nije obezbeđenje pustilo da uđemo, ali dobro, hvala bogu pa smo imali gde.

Za ponoć smo znali gde ćemo i to je jedino bilo precizno isplanirano, sve ostalo - gde nas put odnese.  I došli smo na to mesto, gde nikada ranije nisam bio, ali sam uvek slušao priče da je ogromno. Ušli smo unutra, i zastali bez daha na sekund kada smo videli da je sve u kamenu i na više nivoa i da izgleda neverovatno. Samo smo se pogledali, nasmejali i, od silnih do sada popijenih pića, malo pijani otišli u pravcu šanka. Pozvao sam šankera da mu tražim piće, i kako sam se izvio da bih mu skrenuo pažnju i mahnuo, tako mi se dužinom čitavog svetlećeg šanka, ukrstio pogled sa jednim parom očiju koje su me ošamutile više nego i jedno piće koje sam popio do tog trenutka.  Verovatno da nisam bio pijan sklonio bih pogled odmah, ali sam ostao hipnotisan i bilo je samo čudno što ni ona nije prekinula tu nit koju smo iznenadno napravili. Ne, to je uradio šanker koji me uhvatio za rame da me pita šta ću da pijem. U momentu izgubljen, zaboravio sam i šta sam hteo. Pogledao sam ponovo ka njoj, ali ona nije više stajala tamo. 

"Matori, jesi dobro?" - pitao je Andrić, verovatno zabrinut da me piće nije puklo više nego što treba. Uspeo sam da napravim ubedljiv osmeh i kažem: "Da, da. Sve kul." 

Svi smo stajali na okupu, spremali se da napadnemo plesni podijum gde će za nekih 10ak minuta da se i zvanično započne 2015. godina. Ali ja sam sada bio u drugom svetu, u drugoj misiji, hteo sam da je nađem, da je upoznam. No, bez obzira na to, bilo mi je glupo da napuštam drugare tako blizu ponoći, pa sam se nadao da će se ona odnekud pojaviti.

"Okej momci, prvo na eks..." - rekao je Žile

Svi su iskapili piće.

"...A sada, idemooooo" - i poveo nas je kroz masu.  Pošto je veliki čovek, ljudi su se samo odbijali od njega,  i nije bilo teško da prođemo i napravimo sebi prostor za skakanje, pa smo u ludom raspoloženju čekali ponoć. A samo što je sekund prošao da sam malo zaboravio, osetio sam nečije oči na sebi. Video sam NJU kako stoji u daljini i igra, a usput me gleda kroz ivicu oka. Kao da nije bilo dovoljno što je imala neverovatne oči, nego je još svojom idealnom figurom i senzualnim igranjem slala takvu energiju da nisam mogao da verujem da je neko već ne drži u rukama. Kako je bila velika gužva, a i velika buka, nije bilo poente da joj sada prilazim, pa sam čekao da prođe ponoć da se sklonim sa strane. Bilo mi je olakšanje što sam je video, makar sam znao da nisam toliko pukao sa mozgom.

                    Nekoliko minuta kasnije, Di Džej je uzeo mikrofon u ruke i započeo čuveno odbrojavanje "10, 9, 8, 7...". Skrenuo sam još jednom pogled u njenom pravcu, ali je ona ponovo nestala. To me je u trenutku zbunilo da sam propustio euforiju momenta "Srećna Nova Godina!!!!".  Okrenuo sam se ka drugarima, čestitali smo jedni drugima, skakali što je dovelo do toga da sam krajnje neoprezno gurnuo nekoga leđima. Odmah sam se okrenuo da se izvinim, i lice mi je iz zabrinutog ponovo imalo izgled hipnoze jer je sada stajala ispred mene. Savršena koža, kratka crvenkasta kosa, i naravno te velike zelene oči koje mogu da osvoje svakog muškarca na svetu, sada su bile tu ispred mene. Oko nas su ljudi slavili, grlili se a ja sam samo nepomično stajao sa njom oči u oči. To je u tom trenutku prosto bio idealan uvod u poljubac koji je, učinilo se, usporio ceo svet oko mene. Za ljude sa strane koji su nas primetili, taj poljubac je izgledao kao potpuno normalna stvar kada se slavi ovako nešto, ali to je bio sve samo ne normalan poljubac. Strast, emocija, momenat, konekcija, sve utkano u jedan dodir. Odvojila se sporo od mojih usana, otvorila oči, i onda me zagrlila. Plesali smo lagano kao da traje neka balada, iako je u pozadini išla neka pesma koja uopšte nije bila prikladna za tako nešto. Posle par minuta ona se odvojila, nasmejala toplo, ostavila još jedan kratak poljubac na mojim usnama i onda se okrenula i otišla.  Ostao sam ukopan u mestu, i iako bi neko pomislio da je prirodna reakcija skočiti, krenuti za njom, pitati je makar za ime... Ne. Ja sam samo stajao, očaran momentom, očaran njom.

Najluđe od svega je da je niko iz moje ekipe nije primetio. Imao sam osećaj kao da smo barem pola sata tu stajali pored njih, a ni Andrić, ni Žile, ni Cox, ni Sloba, ni Aca nas nisu videli. Samo u jednom trenutku me je Andrić uhvatio za ruku i rekao "Okej, tebi nije dobro, idemo do wc-a da dođeš malo sebi."

Iako mi nije bilo loše u tom smislu u kom je Andrić mislio, prijalo mi je da se sklonim od buke i gužve, zaista sam došao sebi.

"Hvala brate." - rekoh mu.

"Ma ništa, baš si prebledeo na momenat. De umij se malo. Hoćeš da pališ gajbi?"

"Ne, ne. Sve je okej, idemo dalje."

Nisam mogao da mu sada u sred ovog haosa prepričavam sve šta se desilo. Imam puno toga da kažem i momenat kada smo svi pod gasom pića, nije bio pravi. Da ne pričam da mi je i dalje nisam mogao da verujem da je niko nije video. Ekipa nas je čekala sa jaknama na izlazu, iako mi prvi put ove večeri nije bilo drago što idemo dalje.  Dok smo izlazili prelazio sam očima kroz čitav klub, nje nije bilo nigde.

                 Oko 20 do 1 nastavili smo sa planom obilazaka, i mislim da smo na kraju došli do broja 13. Ej 13! Pa ko je bio na toliko žurki za jedno veče? Pre nas, niko. Ali posle onog kluba u kom smo ponoć dočekali, meni se sve promenilo. Nisam bio smoren, daleko od toga, ali sam silno želeo da se vratim tamo. Imao sam osećaj da se desio momenat u kom sam trebao da istupim i nešto uradim, ali nisam. Uz sve to, kako vreme odmiče, imao sam osećaj kao da sam sve dalje i dalje od nečega. Već se osetio znak umora kod nas, ali sam bio previše nervozan, i oko tri ujutru sam prelomio.

"Momci, moram da idem."

"Gde ćeš bre?!" - rekao je Sloba.

"Moram ići, sve ću da vam pričam sutra."  - i odjurio sam.

Vikali su za mnom, ali nisam ih ništa čuo. Samo sam počeo da trčim i nisam nameravao da stanem dok ne stignem tamo. Klub gde smo bili nije bio predaleko, ali ni previše blizu pa mi je trebalo dobrih 20ak minuta. Kada sam napokon stigao, dočekao me je prizor koji bio izvestan, ali sam odbijao da to prihvatim dok ne vidim svojim očima. Unutra nije više bilo nikoga. Te zidine koje su me ostavile bez daha kada sam prvi put ušao, sada su me učinile praznim koliko su i one same bile. Ljudi koji su radili tamo su čistili ostatke žurke, a ja sam polako gazio preko polomljenih časa, lepljivog poda, i u glavi vraćao film na nešto što se desilo pre samo 3 i po sata. Ne znam kako joj glas zvuči, ne znam joj ime, znam samo način na koji me je gledala, kako diše dok se ljubi i njen miris koji sam i dalje mogao da osetim na sebi.

              Još jednom sam se osvrnuo, i priznao poraz za koji sam bio sam kriv. Laganim koracima, peo sam se uz stepenice i izašao napolje.

Jutro