Pad

Mirno popodne. Bilo je toliko mirno da mi se nije slušala ni muzika, ni izlazilo negde. Samo sam hteo da poput atmosfere budem miran. Uzeo sam da čitam knjigu iako to nikad nisam nešto naročito voleo. Znam, sramota me je uopšte priznati tako nešto, ali kažu da nikad nije kasno da se zavoli, pa ko zna. Bila je ovo idealna prilika da se napravi atmosfera kao iz američkih filmova pa sam upalio kamin, skuvao čaj i seo u svoju omiljenu fotelju da čitam. Bila je tolika tišina da sam u jednom trenutku prestao da čitam i samo slušao vatru kako tinja. Nikada ranije taj zvuk nije bio toliko jasan, kao da sam ga pustio sa muzičke linije. Povremeno se čuo Filipov dečački smeh i Suzanino opominjanje, ali mi nije smetalo. Naprotiv. Njihovi glasovi su mi se savršeno uklopili u koncepciju koju sam u svojoj glavi stvorio.

Prepustio sam se momentu i to je potrajalo sigurno neko vreme. Primetio sam da se Suzana i Filip već neko vreme nisu čuli. Ustao sam i prošetao do hodnika u nameri da oslušnem dešavanja po kući, ali je bila toliko velika da je prosto osluškivanje bilo nemoguće. U jednom trenutku čuo se vrisak, „MARKOOO!!!“. Vrisak je došao sa tavana i već na polovini njegovog odjeka ja sam bio na pola puta. Suzana je uplakana stajala pored merdevina koje vode na naš izuzetno strmi ugaoni krov.

- Šta se desilo?

- Filip je izašao na krov i ne može da vrati. Jao Marko, pašćeee – rekla je jecajući i nastavila da plače.

- PA KO JE PONOVO SPUSTIO MERDEVINE?!! JESAM LI STO PUTA REKAO DA SE NE SPUŠTAJU?!!

Ova reakcija baš nije puno pomogla pošto se Suzana samo još više uznemirila, a dete je i dalje u opasnosti. Nisam imao vremena da je tešim, već sam potrčao uz merdevine da vidim gde je mali. Provirio sam glavu i video Filipa kako se čvrsto drži za odžak i plače sav uplašen.

- Ne brini ništa Fićo. Samo se čvrsto drži i tu sam za minut.

Bilo je lakše reći nego uraditi. Jednom sam video čoveka koji nam je popravljao antenu kako se penje po krovu i pomislio kako mi je drago što nisam na njegovom mestu. Toliko o tome.

- Pruži mi ruku – viknuo sam.

Ali bio je predaleko. Morao sam da idem po ivici da bi došao do njega i da ne pokazujem strah jer će nas to obojicu sahraniti. Išao sam korak po korak a da sve ne bude toliko „lako“ potrudilo se sunce koje je bacalo svetlo pravo u moje oči. Kad sam napokon mogao da ga dohvatim, stavio sam ga da ide ispred mene a Suzana ga je čekala kod otvora. Posle desetak sekundi on je bio bezbedan u njenom zagrljaju i ja sam napokon odahnuo. Ipak na korak od ulaza u kuću noga mi je proklizala i poslednjom snagom uhvatio sam se za ivicu krova.

- UPOMOOOOOOOĆ!!! – vikao sam dok su mi noge visile ka sigurnoj smrti.

Suzana je vrištala u panici i tad sam shvatio da mi niko u ovom trenutku ne može pomoći i da moram sam da se izvučem. Prvo sam se smirio, a zatim i video kako iznad prozora na spratu ispod stoji klima uređaj na koji bi mogao da stanem i popnem se. Lagano sam se rukama kretao po ivici i za koji trenutak stigao sam do željenog cilja. Kad sam se vratio u kuću Suzana mi je krenula u zagrljaj. Odbio sam. Poljubio sam malog Filipa u glavu i sišao dole. Bez reči.

Bio sam potpuno izgubljen zbog svega što se desilo ali je moju vrelu glavu ohladio tuš i posle toga sam mogao donekle da funkcionišem normalno. Vratio sam se u svoju fotelju ali mi se nije sedelo više. Moj mir je bio narušen ali srećom bez smrtnog slučaja. Filip je oduvek bio nestašan ali je nekako uvek znao gde se nalazi granica van granice.

Sedeo sam nepomično na trosedu i samo razmišljao pošto sam i dalje bio malo pod utiskom. Čuo sam kako Suzana viče na Filipa i iako sam obično ravnodušan na te stvari, ovaj put mi je smetalo. Ustao sam i krenuo ka njima, ali posle par koraka sam zastao. Zašto bi samo dolivao ulje na vatru, možda se čak i ozbiljno posvađao sa njom a Filip ne mora da opet to gleda i sluša. Vratio sam se na trosed i legao da spavam.

Duboki san prekinuo je novi vrisak. Nadao sam se da sanjam, ali kad je Suzana strčala niz stepenice po mene rekla mi je da se Filip naljutio na nju i ponovo popeo na krov i da je sa njim gore Srđan, ali on ne odgovara na povike i misli da mu se nije nešto desilo. „Nemoguće da mi se ovo dešava“ – pomislih i otrčah ponovo ka krovu. Izleteo sam ponovo kroz otvor i naišao na veliki talas hladnoće, pošto je napolju bila snežna oluja. Filip se ponovo držao za odžak, dok je Srđan u nameri da ga spasi promrzao i zaledio se. Svakog časa je vetar mogao da ga oduva sa krova i nisam smeo da gubim vreme, pa sam pozvao Suzanu u pomoć. Izašli smo zajedno na strm i klizav krov i uhvatili smo prvo dete, a zatim i Srđana i krenuli da ih vodimo nazad. Pogledali smo se na jedan trenutak i osmehnuli se jedno drugom. Filip je prvi ušao kroz otvor a Srđan pošto je mnogo težak, morao sam da uđem prvi kako bi ga pridržao pri spuštanju niz merdevine.

- AJDE SAD!! – rekao sam.

- EVO PRIHVATI GA!!

Njegove noge su već se spustile kroz otvor i počeo sam da ga spuštam polako. Koji trenutak nakon toga čuo se kratak vrisak i Filip je počeo da plače.

- - SUZAAANNAAAA!!!

Izašao sam do ivice i samo pogledao njeno slomljeno, beživotno telo. Filipov plač je bio svuda oko mene.

Jutro.